Želeo si beskraj u svemu. Želeo si raj. Sve one mistične predele sa vilama i čudnim, živim stvorenjima. Lagodan hod svetlosti bića. Toplinu voljenog žagora i mirisa doma. Ushićenje sjedinjenih duša. Bajkovito, nežno i srećno.
Ali, previše prekretnica. Previše nejasnih znakova. Odnekud otuđenost. I zastao si u lavirintu.
Da sačekaš neki znak. Da te pokrene osećaj.
Nisi hteo da pustiš onog vilenjaka sa jednom nogom. Smetao ti je. Nije bio savršen ili makar kakvog si očekivao. Bio je podsvesno kriv i odbojan. Nedorastao. Nisi imao pojma niti mogao da vidiš da je ključar.
Napravio si mrežu idealnih, emotivno-logičkih očekivanja. Ni makac dalje od toga.Zbog svih neprežaljenih razarajućih doživljaja. Stvorio idealnu sliku koju nikad nećeš uspeti da uhvatiš. Jer ne postoji. Nije tvoje vlasništvo. Ne zavisi sve od tebe, iako ga osećaš. I opet
Tako lep, nadahnjujuć, koji ispunjava, diše lepotom i slobodom bića i univerzuma. Kao zavičaj Hobita, tako je to lepo.
A šta si uradio? Stao si. Sedeo, mislio, čekao… Bolovao I nadao… Jednostavno ništa.
Impresije 
Znaš li da mnogo lepo pišeš!
Hvala stvarno 🙂
Ovo su mi “javni“ počeci, pa sam baš iznenađena pozitivnim reakcijama.
Kako znaš? Plašiš me… 🙂
Ahahahaha 🙂 Po izražajnosti…
Ali nije tu kraj. Nastavlja se ciklično…
‘Ubi’ me pred spavanje 🙂
Ova priča je sva u talasima. A on, šta – čini ništa. Možda je to za njega nešto. Verovatno da. Zato si priču i naslovila tako kako jesi!!!
Da.
Misli da je nešto, i čini se da je nešto. Ali nije delanje i iskorak ka sreći mimo lične fikcije.
Pa jesi, u pravu si, da.
Na bilo koji krov da se popneš vidi se more, more ljudi koji čekaju, čekaju šta im je uvek na vidiku ali nikada na dohvat ruke.
Istina…
Hvala na ovom 🙂
🙂 drago mi je zbog doživljaja
Svi smo mi prošli kroz neprežaljene i razarajuće doživljaje…
Ipak, treba se izvući iz te mreže koja neminovno vuče ka dnu.
U protivnom, ne ostaje ništa drugo do lavirint, i pogled kroz rešetke, i belina…
Odličan post!
Pozdrav! 🙂
Treba se izvući. Iako zna da bude preteško, bolje je bilo šta učiniti, nego prepustiti se negaciji života zbog njegove ne-savršenosti.
Hvala ti Wojciech.
Veliki pozdrav 🙂
Ha, bravo… Da… “Idealnu sliku koju nećeš moći da uhvatiš, jer ne postoji…“… Jako mi se sviđa… 🙂
Hvala Oblogovani.
Svi smo mi manje-više robovi svojih fikcija/fiksacija :).
E sad, zavisi šta hoćemo, a šta nećemo da pustimo…. 🙂
Oblomov.
Morala sam da pretražim net da razumem ovu reč 🙂
Nisam čitala ovaj roman, ali vidim da je suština ista “zakočen nerealnim strahovima iz života i manjkom volje…“
Hvala na povratnoj informaciji 🙂