Oprosti mi. Što sam ti izvrnula koloseke i promenila putanju. Što sam nehajno prešla preko mekanih predela. Što sam svoje postavila kao ogledalo, naspram tvoje prirode. Oprosti mi. Što nisam umela da sputam svoje nagone i divlje želje.Što sam mrakom prekrila ustreptalu pažnju.
Oprosti mi. Što sam te vodila svojim močvarnim tunelima. Što nisam umela da pomilujem prozračnost tvojih osećanja. Ili jesam, pa sam je pokidala. Oprosti mi. Što nisam mogla da ispratim snove, jer mi duša neće prikovana za principe. Što sam samoj sebi dovoljna.
Oprosti mi. Sve strele kojim sam te gađala. Sve štitove koje sam postavila. Što sam naučena da živim u areni. Sva dela koja su bila beg. Što sam ti izdala želje. Oprosti mi. Sve moje proizašlo iz nemoći. Sva moja razočarenja i obmane. Sva obećanja.
Oprosti mi. Sve neizgovorene reči ljubavi iz straha. Sve neizvidane rane. Svu neprisutnost. I jačinu i slabost. Neizvesnost. Grč. Tugu.
Oprosti mi.
Pusti nas da živimo. Da dišemo. Da ponovo budemo čisti.
Samo mi oprosti.
Impresije 
…ili ću se pretvoriti u Rasela Kroua.
(što je donekle bolje nego u Rasela Kurta)
Oprosti mi prethodni komentar. Samo mi oprosti.
Ahahaha… Ako mogu, ali teško 🙂
Komentarišem samo zato što si zgodna. Oprosti 🙂
HORHE hombre… sjaši Kurta, da uzjaši Krou.
Ovo se ne prašta… 🙂
a bre momci, nasmejali ste me. MM oprosteno ti je, vidi koja se svita za oprost skupila. Salu na stranu, malo sam preskocila red, ali da ne ponavljam komentar jer bi bio isti kao kod z vrata.
Kad sebi oprostimo, lakse je i sa ocekivanjem oprosta.
Hahahaha 🙂 Hvala Robin.
Slažemo se. Mnoge, da ne kažem sve, stvari su prvenstveno u nama, pa tek onda treba da gledamo i čekamo nešto od sveta…
Čini mi se da nisi mrakom prekrila ustreptalu pažnju, da nisi samoj sebi dovoljna, da nisi baš neki strelac :), još manje izdajica. Mislim da nisi dovoljno fizički jaka da nosiš tolike štitove… Tražiš da ti oprosti sve tvoje proizašlo iz nemoći? Znaš, nema on ništa s tim oproštajima ali ti da! Izvini što sam do ovih granica ušla u komentar. Možda je razlog tome što sam neku sličnu i sama želela da napišem sinoć. Pogotovo zbog onih močvara. Eto.
Hvala Tanja na ovako iscrpnom komentaru :). Nekad se sami gubimo gde je granica onog što smo mi, a gde je neko drugi. Šta su naše želje, a šta tuđe. U tom vrtlogu, ponekad se izgubi i značaj koji dajemo sami sebi i meru davanja, pa i ispravnosti. I potpuno si u pravu kad kažeš da on nema veze sa oproštajem. Mi smo jedini koji možemo da oprostimo sami sebi. Kao što reče u komentaru ispod i zelenavrata
A močvare…daj da ih čitam-o i da ih proredimo 😉 🙂
Oprosti ti sebi.
Da… mora-m-o.
Нека остане тако…
Поздрав и аплауз.
Hvala Stanimire.
Veliki pozdrav 🙂
Sve je imalo, ima i imaće svoje vreme, možda i nema šta da se oprašta. 😉
E, pa ovo je nova misao i druga dimenzija 🙂 Hvala ti 🙂
😉